UGOVOR O PRODAJI POKRETNIH STVARI U ŠVAJCARSKOJ2

Jovičić, Katarina (2018) UGOVOR O PRODAJI POKRETNIH STVARI U ŠVAJCARSKOJ2. In: Uvod u pravo Švajcarske. Institut za uporedno pravo, Beograd, pp. 251-262. ISBN 978-86-80186-44-3

Text 2019 - Uvod u pravo Švajcarske - Jovičić.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (383kB)

Abstract

Predmet ovog rada je pravni režim ugovora o prodaji pokretnih stvari u Švajcarskoj, koji je jedinstven kako za građanske tako i za trgovačke prodaje, uz određena odstupanja koja su propisana za trgovačke prodaje tamo gde je to potrebno radi obezbeđenja što boljih uslova za poslovanje. U uvodnom delu autor ukazuje da je ovaj ugovor u švajcarskom pravu regulisan po uzoru na ugovor rimskog prava emtio-venditio. Shodno tome, ugovor o prodaji nema translativno, već obligaciono-pravno dejstvo, tj. punovažni ugovor predstavlja pravni osnov za prenos svojine (iustus titulus), dok se sâmo pravo prenosi na kupca odgovarajućim radnjama, po pravilu, predajom robe (modus acquirendi). Polazeći od zakonske definicije ugovora o prodaji, po kojoj se prodavac obavezuje da prodatu stvar preda kupcu i da mu je prenese u svojinu, dok se kupac obavezuje da mu za to plati odgovarajuću cenu, u nastavku rada se analiziraju obaveze prodavca, kao nosioca karakteristične prestacije, a potom i obaveze kupca. Osnovna obaveza prodavca je da preda stvar u svemu kako je ugovoreno, a iz te njegove obaveze prozlaze i dužnost garantovanja da prodata stvar nema materijalne ni pravne nedostatke. Pored toga, prodavac može imati i drugih obaveza, na osnovu ugovora ili običaja. Kupac, sa svoje strane, dužan je da plati cenu u svemu kako je dogovoreno, kao i da primi isporuku koju mu, u skladu sa ugovorom, ponudi prodavac. Takođe, on može imati i drugih obaveza ako su ugovorene. Specifična pitanja koja se postavljaju kod određenja i izvršenja navedenih obaveza se u radu razmatraju, da bi se u sumarnom zaključku ukazalo na hijerarhiju izvora prava za ugovor o prodaji robe, na čijem vrhu se nalazi ugovor kao izraz saglasnih volja prodavca i kupca. Autonomija volje strana ugovornica je dosta široka i ograničena je malim brojem imperativnih propisa, tamo gde je ocenjeno da je potrebno zaštititi načelo savesnosti i poštenja i načelo jednake vrednosti ugovornih davanja. Pored toga, sloboda ugovaranja podleže i opštem ograničenju da nije dozvoljeno ugovarati prodaje koje se kose sa dobrim običajima, javnim poretkom ili pravima vezanim za ličnost. Činjenica da običaj ima jaču pravnu snagu od dispozitivnih zakonskih pravila naglašava značaj autonomije volje u švajcarskom pravu, koje je, sudeći po pravnom režimu ugovora o prodaji pokretnih stvari (robe) jasno opredeljeno za formiranje povoljnog okruženja za poslovanje, jer su uslovi tako opredeljeni da pogoduju zaključenju i izvršenju što većeg broja ugovora, a to doprinosi privrednom rastu i ekonomskom blagostanju.

Actions (login required)

View Item