НЕДОСТИЖНА ПРАВДА ЗА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА И НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКE

Mrvić Petrović, Nataša and Petrović, Zdravko (2017) НЕДОСТИЖНА ПРАВДА ЗА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА И НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКE. In: Право на незаборав : правни и антрополошки аспекти културе сећања на жртве НДХ у Другом светском рату. Етнографски институт САНУ : Институт за упоредно право ; Кфар Хароех, Израел : Шем Олам институт за холокауст ; Хобокен, САД : Институт за истраживање Јасеновца, Beograd, pp. 175-168. ISBN 978-86-80186-19-1

Text 2017 - Pravo na nezaborav - Jasenovac 1941-2016 - Mrvić Petrović, Petrović.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (995kB)

Abstract

У раду је објашњен обим и начин виктимизације жртава логора Јасеновац и шта је учињено на заштити њихових права. Број убијених у Јасеновцу се не може тачно утврдити: према последњим (не коначним) поименичним пописима износи преко 80000. Бројне жртве логорске власти нису евидентирале (нарочито Роме и Србе), а поред тога су уништавани досијеи логораша, сама гробишта и логорске зграде. Најбројније жртве су Срби, али су, у односу на заступљеност у укупном становништву, највећа страдања Рома и Јевреја. Виктимизација је предузимана на примитивне начине, најчешће клањем специјалним ножевима или умлаћивањем, ударцима по глави, уз наношење непотребних патњи жртвама.У Јасеновцу су убијена и 19.432 детета. По слому НДХ, организован је попис ратних злочина, злочинаца и њихових жртава. Предузета су суђења ратним злочинцима. Поништене су последице присилног католичења и жртвама је враћена одузета имовина (али су имућнији већ две године касније дошли под удар национализације). Многи ратни злочинци остали су недоступни југословенским органима и побегли су преко „пацовских канала” у Америку, захваљујући помоћи западних савезника. Због политике ширења братства-јединства међу народима Југославије, жртве НДХ постале су „табу тема”. Жртве Јасеновца искључене су из права на репарацију ратне штете, а нису успеле ни у судским споровима које су покренуле у САД против Ватиканске банке у којој је депонован усташки ратни плен. У суђењима Артуковићу (1985) и Шакићу (1999) није постигнута сатисфакција жртава, јер је све учињено да се избегне осуда злочиначке творевине НДХ.

Actions (login required)

View Item